• Istraživanje kojim je pokazano da glikemija pre obroka u jačoj vezi sa nivoom HbA1c od one posle obroka, iz Steno dijabetes centra - Danska
• Prikazan je gastrični električni stimulator koji bi mogao pomoći poboljšanju glikoregulacije i gubitku telesne težine kod gojaznih osoba sa tipom 2 dijabetesa
• Deset godina posle UKPDS studije, praćenje ispitanika pokazalo je da rana, intenzivna glikoregulacija bez obzira da li je postignuta metforminom ili sulfonilurejom dovodi do smanjivanja rizika od infarkta srca i svih uzroka smrti. Za razliku od toga dobro regulisan krvni pritisak, koji je imao rane efekte, nije ih i zadržao tokom vremena
• Diskusiju o tome koja je definicija ’’metaboličkog sindroma’’ adekvatnija i naglašeno je da je, kod žena, NCEP definicija bolji prediktor dijabetesa od definicije koju je dao IDF. Prilog austrijskih istraživača
• Osobe sa tipom 2 dijabetesa mogu se efikasno lečiti exenatidom jednom nedeljno i grupa koja se tako lečila ima veće promene u HbA1c od grupe koja je lečena dva puta dnevno (DURATION-1 studija)
• Novi, eksperimentalni, DPP-4 inhibitor – Saxaglipitin, kao dodatak metforminu, sulfonilureji ili tiazolidindionu, dovodi do bolje glikoregulacije u odnosu na samo standardnu terapiju
• ADVANCE studija je i ovde prikazana. Dobra glikoregulacija i terapija hipertenzije smanjuje rizik od nefropatije i bubrežnih događaja za skoro 25%
• Adolescenti i mlade osobe sa tipom 2 dijabetesa imaju veću učestalost hipertenzije, opšte i abdominalne gojaznosti, snižen HDL holesterol i povišene trigliceride kao i mikroalbuminuriju od svojih vršnjaka bez dijabetesa
• Ispitivan je uticaj kontinuiranom monitoringa glikemije i pokazano je da dovodi do poboljšanja glikoregulacije kod osoba starijih od 25 godina.

Aktivnost koja je na učesnike Kongresa ostavila najveći utisak bila je ’’Gladijatorska debata’’ koja je održana nedaleko od Koloseuma i na kojoj su se sukobili na temu prevencije tipa 2 dijabetesa Dr Paul Zimmet iz Australije, koji se zalagao korišćenje lekova i Dr Nick Wareham iz Velike Britanije, koji se zalagao za dominantu ulogu promene stila života. Publika je imala priliku da ’’pušta lavove’’ onog koji je ostavljao slabiji utisak i na kraju je zaključeno da davanje lekova pre pojave bolesti nije realna opcija ali da akcija promene stila života treba da bude usmerena ka celoj populaciji a na samo ka grupi ugroženih osoba. U realnosti, uvek treba započeti sa prilagođavanjem stila života ali kad neka osoba progredira ka dijabetesu terapiju treba uvesti.